Posle Hristovog groba i Svete Gore, ovo je najposećenije svetilište u hrišćanskom svetu. I komad Balkana nad kojim su se pomirile različite religije: pravoslavna, katolička, muslimanska... Iz poštovanja. Na sred zemlje koju su vekovima želeli svi – samo za sebe. Ali vremenom, poštovanje je preraslo u kult. Od tada počinju pokloničke putešestvije mnogih vernika i nevernika, tragajući za čudima Sv. Vasilija. Jer svi koji su posetili Ostrog tvrde da je to jedino mesto na svetu gde se čuda još uvek zaista događaju. Na nama je da (ne)verujemo...
Utabani putevi hodočasnika vode kroz ostroške šume. Ova zemlja pamti krvave tabane hiljada vernika koji su po milost, tajnu i čudo Svetog Vasilija krenuli prečicama od kojih ni jedna nije kraća od tri kilometra. Od vajkada se veruje da do Gornjeg manastira ne valja poći kolima ili na životinji, nego pešice. Ponizno i skromno. Ali sa osećajem da ćete otkinuti parče neba izbodeno crnogorskim kršem i doživeti isceljenje. Ne žaleći prolivene krvi. Jer ovde je suviše energije za jedno mesto. I zaista sve izgleda kao da nije ljudskih ruku delo. Sledi vraćanje na prvu pomisao. Zašto li je ovakva svetinja smeštena na tako ''divljem'' mestu?
"Moje traganje za prvim i pravim 'svetim mestom' trajalo je godinama. Ispod mene dolina Zete. Počinje otvaranje sopstvenog duha, komešanje i mešanje sa nadzemaljskim. To će vam i nevernici priznati. Nalazim se na mestu gde sile prirode obuzdavaju novinarske nagone i teraju čoveka samo da – oseća... "
"Moje traganje za prvim i pravim 'svetim mestom' trajalo je godinama. Ispod mene dolina Zete. Počinje otvaranje sopstvenog duha, komešanje i mešanje sa nadzemaljskim. To će vam i nevernici priznati. Nalazim se na mestu gde sile prirode obuzdavaju novinarske nagone i teraju čoveka samo da – oseća... "
I kada sa ovog mesta odete isceljeni, puni emocija, pročišćeni, zadovoljene znatiželje i dalje će u vazduhu visiti pitanje: Ko je zaista bio Vasilije Ostroški? Svaki kaluđer će vam ispričati pregršt čuda koja su se u manastiru dešavala.
''Ja se zovem jeromonah Milutin. Ovde sam više deset ljeća, u manastiru Ostrog. Dobio je ime po brdu, planini Ostrog početkom XVIII veka. Pre Sv. Vasilija ovde su živeli monasi, isposnici i askete.''
I onda, ne zna se tačno godina, u Popovom polju u Hercegovini, na svet je došlo muško dete. Stojan Jovanović. Još kao dečak odlazi u manastir Tvrdoš pa tako vrlo rano dobija titulu episkopa, mitropolita zahumskog... Posle svoje svetovne misije, Sveti Vasilije počiva ''u životu'' u uklesanoj kamenoj crkvici. Tu je čudotvorac i živeo. U delu pod lozom bila je njegova kelija. Loza je tek kasnije iznikla iz jedne pukotine. I dan danas buja i daje rod. Neretko se zelena obere jer zelene bobice sa sobom nose nerotkinje i mladi bračni parovi. Ako se rodi muško dete, obično mu se daje ime Vasilije. I zato nije slučajno da je ovo ime u Crnoj Gori toliko često. No, takmičarski duh nauke i racija objašnjava da je seme vinove loze u škrip mogla doneti samo ptica. A ko li je onda na svet doneo sve one male Vasilije kada je i zvanična medicina često dizala ruke!?
''Ja se zovem jeromonah Milutin. Ovde sam više deset ljeća, u manastiru Ostrog. Dobio je ime po brdu, planini Ostrog početkom XVIII veka. Pre Sv. Vasilija ovde su živeli monasi, isposnici i askete.''
I onda, ne zna se tačno godina, u Popovom polju u Hercegovini, na svet je došlo muško dete. Stojan Jovanović. Još kao dečak odlazi u manastir Tvrdoš pa tako vrlo rano dobija titulu episkopa, mitropolita zahumskog... Posle svoje svetovne misije, Sveti Vasilije počiva ''u životu'' u uklesanoj kamenoj crkvici. Tu je čudotvorac i živeo. U delu pod lozom bila je njegova kelija. Loza je tek kasnije iznikla iz jedne pukotine. I dan danas buja i daje rod. Neretko se zelena obere jer zelene bobice sa sobom nose nerotkinje i mladi bračni parovi. Ako se rodi muško dete, obično mu se daje ime Vasilije. I zato nije slučajno da je ovo ime u Crnoj Gori toliko često. No, takmičarski duh nauke i racija objašnjava da je seme vinove loze u škrip mogla doneti samo ptica. A ko li je onda na svet doneo sve one male Vasilije kada je i zvanična medicina često dizala ruke!?
"Prešla sam 77 stepenica od ulaznih vrata Gornjeg manastira do crkvice. Prostorije su čađave i slabo osvetljene. Kažu da je sve stvorila priroda sem ova dva zida. Osećala sam se i uplašeno i svečano. Kulminacija sledi ispred ćivota Sv. Vasilija. Epicentar nadzemaljskog. Napipala sam suze na obrazima."
Svetac je nakon smrti 1671. godine sahranjen u bašti ispred crkvice. Tu je počivao punih sedam godina. Jedne noći, monasi su videli zvezdanu kišu iznad groba. Sveti Vasilije se iste noći javi izvesnom monahu Rafailu u manastiru Župi nikšićkoj sa molbom da se njegovo telo izvadi i postavi u crkvu. Kao dokaz svog vaskrsenja Vasilije mu je dotakao lice kadionicom i ostavio opekotine koje su učinile san stvarnim. Ubrzo potom, monasi su iskopali grob i našli u potpunosti očuvano telo Svetog Vasilija. Vazduhom se širio jedan nadzemaljski rajski miris.
Nekadašnji čuvar ćivota seća se da je otac Gregorije vršio krštenje jednom pravoslavnom Srbinu iz Švajcarske. Dete tek rođeno ali obolelo, ''skučenih'' ruku i nogu. Savremena medicina bi ovu neizlečivu bolest dijagnostikovala kao multipleks sklerozu. Želja roditelja bila je samo da ne umre nekršteno. Na pola krštenja dete ispruži ručice. Sveti Vasilije je učinio čudo!
Vrata crkvice gde se čuvaju mošti sveca su gvozdena i mala da se svako ko mu prilazi pokloni. U njoj se još uvek nalaze gvozdeni okovi jednog bolesnika kome su bile vezane ruke. Nekada su mentalno obolele dovodili vezanih ruku, ali ovaj je bio toliko bolestan da je i konope raskidao. Nedavno je jedna Albanka rimokatoličke vere, vezanih ruku dovedena do česme. Kada se napila vodice, zamolila je da joj se skinu konopi, poklonila se Sv. Vasiliju i zdrava vratila kući.
Svetac je nakon smrti 1671. godine sahranjen u bašti ispred crkvice. Tu je počivao punih sedam godina. Jedne noći, monasi su videli zvezdanu kišu iznad groba. Sveti Vasilije se iste noći javi izvesnom monahu Rafailu u manastiru Župi nikšićkoj sa molbom da se njegovo telo izvadi i postavi u crkvu. Kao dokaz svog vaskrsenja Vasilije mu je dotakao lice kadionicom i ostavio opekotine koje su učinile san stvarnim. Ubrzo potom, monasi su iskopali grob i našli u potpunosti očuvano telo Svetog Vasilija. Vazduhom se širio jedan nadzemaljski rajski miris.
Nekadašnji čuvar ćivota seća se da je otac Gregorije vršio krštenje jednom pravoslavnom Srbinu iz Švajcarske. Dete tek rođeno ali obolelo, ''skučenih'' ruku i nogu. Savremena medicina bi ovu neizlečivu bolest dijagnostikovala kao multipleks sklerozu. Želja roditelja bila je samo da ne umre nekršteno. Na pola krštenja dete ispruži ručice. Sveti Vasilije je učinio čudo!
Vrata crkvice gde se čuvaju mošti sveca su gvozdena i mala da se svako ko mu prilazi pokloni. U njoj se još uvek nalaze gvozdeni okovi jednog bolesnika kome su bile vezane ruke. Nekada su mentalno obolele dovodili vezanih ruku, ali ovaj je bio toliko bolestan da je i konope raskidao. Nedavno je jedna Albanka rimokatoličke vere, vezanih ruku dovedena do česme. Kada se napila vodice, zamolila je da joj se skinu konopi, poklonila se Sv. Vasiliju i zdrava vratila kući.
"Dugo sam stajala u redu pred česmom. Odavde se nikom nikada ne žuri. Grabiš svaki udah kao da ti je poslednji. Monah mi reče: ''Pij dete malo vode. I pokvasi oči. Valja se. Da imaš vid ko u sokola.''
Sokoli su nekada bili jedini ''zimski'' posetioci manastira. Družbovali su sa monasima i isposnicima. Čudeći se čudima Svetog Vasilija. Danas je ova balkanska Meka tokom cele godine posećena. Platforma ispred Gornjeg manastira više podseća na vašar, tj. domaći Diznilend. Kafanice, ćevapčići, limenke koka kole i piva, tezge sa suvenirima - tek podsećaju da je ovo dvadeset prvi vek. I da asketizam više nije u modi. Ili je i to deo srpskog folklora?! Za jedne zgražavajuće, za druge okrepljujuće. Valja nešto i pojesti ako ostaneš da prenoćiš pod Ostrogom. Na samom ulazu u Gornji manastir čeka obezbeđenje. Mladi i kršni crnogorci čuvaju svetinju i parking. Ljudi i tu provode noć. Mnogi poklonici koji nisu u mogućnosti da dovedu bolesnike moštima Sv. Vasilija, donose njihovu odeću i ostavljaju je pod ćivot da prenoći. Donose i hranu, najčešće šećer i postupaju na isti način. Ali najbolji lek je molitva. I malo sna ispod ćivota.
''Bilo je to '62. godine. Naš sin Vladimir bio je teško bolestan od neke bolesti od koje je patio pune dve godine. Lekari su mu davali razne lekove i injekcije ali bez koristi. Glavobolje nije nestajalo. Majka moje žene je pošla za Ostrog. Dali smo joj kilo šećera u kockama da stavi pod ćivot Sv. Vasilija i da se očita molitva za zdravlje Vladimiru. Kada se vratila kući, ne znamo kako i na koji način al' znamo kad je taj šećer pojeo, bolest je nestala.'' priča nam Božidar S. (59) iz Beograda.
Čudotvorna vodica, kako se tvrdi, mnogima je vratila vid. Ali i podarila. Prepričava se slučaj slepog deteta iz Stare Pazove koji se desio na sam Vidovdan. Majka ga je dovela pošto je sanjala Sv. Vasilija koji joj je u snu dao uputstva.. To joj je bila poslednja nada pošto je dete pregledano na svim najboljim klinikama čak i u Rusiji. Posle posete manastiru dete je progledalo. Još mnogo pre toga, ustalio se običaj da se svaki posetilac manastira napije svete vode – agiazme i njome umije. Danas je uobičajeno da se voda ''vuče'' u plastičnim flašama zapremine bar od dve litre. Jer ona često nije samo izvor zdravlja nego i vere. Uz molitve, neretko se dešavaju čuda i ''na daljinu''.
''U mene je dva sina. Mali moj imao je operaciju slijepog creva u februaru mesecu u nikšićkoj bolnici. Toliko je bio zapušten da je dobio sepsu. Lečen je u Podgorici u krajnje teškom stanju. Nijesu mu dali ni 5 % šansi da preživi. Ja sam ovdje bio sa velikim molitvama, praktično i noću i danju. Molitve su čitane nad njegovom slikom. Hitno sam ga prebacio avionom u Beograd i kroz 2 – 3 dana osjećao se bolje'' još uvek vidno potrešen, drhtavim glasom svoju priču ispričao je Vukan S. (49) iz Nikšića.
Sokoli su nekada bili jedini ''zimski'' posetioci manastira. Družbovali su sa monasima i isposnicima. Čudeći se čudima Svetog Vasilija. Danas je ova balkanska Meka tokom cele godine posećena. Platforma ispred Gornjeg manastira više podseća na vašar, tj. domaći Diznilend. Kafanice, ćevapčići, limenke koka kole i piva, tezge sa suvenirima - tek podsećaju da je ovo dvadeset prvi vek. I da asketizam više nije u modi. Ili je i to deo srpskog folklora?! Za jedne zgražavajuće, za druge okrepljujuće. Valja nešto i pojesti ako ostaneš da prenoćiš pod Ostrogom. Na samom ulazu u Gornji manastir čeka obezbeđenje. Mladi i kršni crnogorci čuvaju svetinju i parking. Ljudi i tu provode noć. Mnogi poklonici koji nisu u mogućnosti da dovedu bolesnike moštima Sv. Vasilija, donose njihovu odeću i ostavljaju je pod ćivot da prenoći. Donose i hranu, najčešće šećer i postupaju na isti način. Ali najbolji lek je molitva. I malo sna ispod ćivota.
''Bilo je to '62. godine. Naš sin Vladimir bio je teško bolestan od neke bolesti od koje je patio pune dve godine. Lekari su mu davali razne lekove i injekcije ali bez koristi. Glavobolje nije nestajalo. Majka moje žene je pošla za Ostrog. Dali smo joj kilo šećera u kockama da stavi pod ćivot Sv. Vasilija i da se očita molitva za zdravlje Vladimiru. Kada se vratila kući, ne znamo kako i na koji način al' znamo kad je taj šećer pojeo, bolest je nestala.'' priča nam Božidar S. (59) iz Beograda.
Čudotvorna vodica, kako se tvrdi, mnogima je vratila vid. Ali i podarila. Prepričava se slučaj slepog deteta iz Stare Pazove koji se desio na sam Vidovdan. Majka ga je dovela pošto je sanjala Sv. Vasilija koji joj je u snu dao uputstva.. To joj je bila poslednja nada pošto je dete pregledano na svim najboljim klinikama čak i u Rusiji. Posle posete manastiru dete je progledalo. Još mnogo pre toga, ustalio se običaj da se svaki posetilac manastira napije svete vode – agiazme i njome umije. Danas je uobičajeno da se voda ''vuče'' u plastičnim flašama zapremine bar od dve litre. Jer ona često nije samo izvor zdravlja nego i vere. Uz molitve, neretko se dešavaju čuda i ''na daljinu''.
''U mene je dva sina. Mali moj imao je operaciju slijepog creva u februaru mesecu u nikšićkoj bolnici. Toliko je bio zapušten da je dobio sepsu. Lečen je u Podgorici u krajnje teškom stanju. Nijesu mu dali ni 5 % šansi da preživi. Ja sam ovdje bio sa velikim molitvama, praktično i noću i danju. Molitve su čitane nad njegovom slikom. Hitno sam ga prebacio avionom u Beograd i kroz 2 – 3 dana osjećao se bolje'' još uvek vidno potrešen, drhtavim glasom svoju priču ispričao je Vukan S. (49) iz Nikšića.
U odajama manastira često se nailazi na ostavljene štake, ušne aparate za gluve i mnoga druga medicinska pomagala. Tu ih ostavljaju isceljeni. Česti su slučajevi da čovek dođe na štakama ili nosilima a vrati se na sopstvenim nogama. Svedoci takvih čuda su i sami kaluđeri koji priznaju da iako veruju u moći Sv. Vasilija, svaki put bivaju iznova iznenadjeni. Krst koji se nalazi u Ostrogu poklon je od grupe vernika koji su ga doneli u znak zahvalnosti svetitelju koji je svu ljudsku bol preneo na sebe.
" Moje traganje je završeno. Ostaje samo želja za povratkom po sve ono što je ostalo još uvek tajna i sve ono što ne mogu ispričati monasi, sokolovi, svete šake čobančeta odsečene turskom rukom, zidovi..."
U igri ostroših čudesa, tajni, isceljenja, vere i nevere, legende i istine – svi veruju samo u jedno. U energiju mesta gde počiva ''u životu'' Vasilije Ostroški. To nam otkrivaju i njegove cipele koje su, već vekovima, svaki put kad se mošti presvlače – izlizane! Ko ne veruje...
" Moje traganje je završeno. Ostaje samo želja za povratkom po sve ono što je ostalo još uvek tajna i sve ono što ne mogu ispričati monasi, sokolovi, svete šake čobančeta odsečene turskom rukom, zidovi..."
U igri ostroših čudesa, tajni, isceljenja, vere i nevere, legende i istine – svi veruju samo u jedno. U energiju mesta gde počiva ''u životu'' Vasilije Ostroški. To nam otkrivaju i njegove cipele koje su, već vekovima, svaki put kad se mošti presvlače – izlizane! Ko ne veruje...
1 EVRO
Na prvoj krivini iznad Donjeg manastira izgrađen je konak za hodočasnike. U višekrevetnim sobama noćenje se plaća 1 evro. U trpezariji se može jesti i skuvati čaj ili kafa. Za one koji žele da prenoće u Gornjem manastiru na raspolaganju su drvene klupe i ćebad. Ali zbog velikih gužvi hodočasnici ne retko spavaju u ostroškim šumama, uvijeni u ćebadima i vrećama za spavanje.
''ZLE PARE'' I POLITIKA
Tvrdi se da je u manastiru Ostrog, uoči Drugog svetskog rata, 1941. godine, bilo skriveno zlato iz trezora Kraljevine Jugoslavije, o čemu je kasnije snimljen film ''Zle pare''. Zatim je na istom mestu održana Skupština crnogorskih predstavnika, na kojoj je izabrana privremena vlada naroda Crne Gore i Boke. Mnogo ranije, manastir je bio centar okupljanja Crnogoraca i akcije protiv vojske Otomanskog carstva. Mošti Sv. Vasilija u više navrata su morale biti prenošene na Cetinje zbog namere Turaka da ih se silom domognu.
''SVETOG MI VASILIJA''
Gotovo da ne postoji Crnogorac koji bar jednom u životu nije bio pod Ostrogom. I može se vrlo često čuti da će neko, po našoj ''domaćoj'' navici, opsovati Boga, ali Svetog Vasilija – nikada. I kada se kunu, potpuno je sve jedno da li će reći: ''tako mi Boga'', ''tako mi rođene majke'' ili ''Svetog mi Vasilija ''. Jednako je poštovan. Negde čak i više od majke ili samog Boga. Jer kad mu se i ime pomene svako će učiniti isto: prekrsiti se i pomeriti sa mesta.
Piše: Tamara Vlaškalin Objavio: Bojan Stojanović
Na prvoj krivini iznad Donjeg manastira izgrađen je konak za hodočasnike. U višekrevetnim sobama noćenje se plaća 1 evro. U trpezariji se može jesti i skuvati čaj ili kafa. Za one koji žele da prenoće u Gornjem manastiru na raspolaganju su drvene klupe i ćebad. Ali zbog velikih gužvi hodočasnici ne retko spavaju u ostroškim šumama, uvijeni u ćebadima i vrećama za spavanje.
''ZLE PARE'' I POLITIKA
Tvrdi se da je u manastiru Ostrog, uoči Drugog svetskog rata, 1941. godine, bilo skriveno zlato iz trezora Kraljevine Jugoslavije, o čemu je kasnije snimljen film ''Zle pare''. Zatim je na istom mestu održana Skupština crnogorskih predstavnika, na kojoj je izabrana privremena vlada naroda Crne Gore i Boke. Mnogo ranije, manastir je bio centar okupljanja Crnogoraca i akcije protiv vojske Otomanskog carstva. Mošti Sv. Vasilija u više navrata su morale biti prenošene na Cetinje zbog namere Turaka da ih se silom domognu.
''SVETOG MI VASILIJA''
Gotovo da ne postoji Crnogorac koji bar jednom u životu nije bio pod Ostrogom. I može se vrlo često čuti da će neko, po našoj ''domaćoj'' navici, opsovati Boga, ali Svetog Vasilija – nikada. I kada se kunu, potpuno je sve jedno da li će reći: ''tako mi Boga'', ''tako mi rođene majke'' ili ''Svetog mi Vasilija ''. Jednako je poštovan. Negde čak i više od majke ili samog Boga. Jer kad mu se i ime pomene svako će učiniti isto: prekrsiti se i pomeriti sa mesta.
Piše: Tamara Vlaškalin Objavio: Bojan Stojanović
Нема коментара:
Постави коментар